Trauma spontanog pobačaja
Prema nekim statistikama, oko 30% trudnoća završi se spontanim pobačajem. Gubitak deteta je trauma gubitka. Čak iako se desi veoma rano, osećaj povezanosti između majke i njene bebe može biti veoma jak jer čim žena sazna da je trudna to dete ima mesto u njenom srcu. Zato je veoma bolno kada čujemo: “Možda je trebalo da ode.”, “Sigurno je bila pogrešna beba.”, “Pa…nikad nije ni živela, brzo ćeš zaboraviti!”, “Možda nije bilo suđeno.”, “To nije bilo dete.”, “Bolje je tako sigurno.”, “Ko zna zašto je to dobro.”…
Dete je dete bez obzira na uzrast.
Spontani pobačaj može izazvati različite psihološke procese, svesne i nesvesne. Veliki broj psiholoških sila je na delu za vreme procesa tugovanja i žaljenja što je uglavnom nešto sa čim osoba ne može da se nosi u tom momentu. U psihološkoj teoriji i praksi uglavnom se govori o četiri faze ili stadijuma u procesu žaljenja:
Faza I: Faza obamrlosti, šoka i neverice – Udar žalosti. Ovu fazu karakteriše ukočenost, šok, neverica, konfuzija, nemir, doživljaj nerealnosti, neprihvatanje, regresija i bespomoćnost, ‘stanje alarma’, može biti prekidana izlivom očajanja ili ekstremnog besa.
Pored opštih karakteristika koje se mogu manje ili više prepoznati u psihološkim reakcijama na gubitak, individualne reakcije na različite vrste gubitaka su različite. Ne postoji univerzalni način suočavanja sa gubitkom, ne postoji normalna ili manje normalna reakcija, ne postoji ispravno ili pogrešno tugovanje…moramo ga prihvati u kakvoj god formi da dođe.
“Tugovanje je uobičajen, prirodni proces koji sledi nakon gubitka.
Reč je o procesu tokom kojeg moramo pomiriti ono što znamo “glavom”
(izgubljenog više nema i više ništa i nikada neće biti kao pre) i doživljaj koji imamo u “duši” i srcu
(to je nemoguće, strašno, užasno, bolno, besmisleno, nepravedno…).
Tugovanje je normalna reakcija na gubitak nekoga ko nam je bio blizak, koga smo voleli i
za koga smo bili vezani.”
Arambašević L.
Proces tugovanja može da bude veoma intenzivan i manifestuje se na različite načine. Intenzivnost procesa tugovanja se ogleda kroz čitav spektar emotivnih, telesnih, mentalnih i reakcija na nivou ponašanja.
(npr. tuga, ljutnja, žalost, bes, osećaj krivice, teskoba/strah, bespomoćnost, čežnja za umrlim, osećaj praznine…),
(npr. ”praznina” u želucu, “stezanje” u grudima, grlu, pritisak u grudima, osetljivost na zvukove, teškoće sa disanjem, mišićna slabost, glavobolja, vrtoglavica, pospanost, umor…),
(npr. šok i neverica, osećaj gubitka kontrole nad životom, doživljaj da je umrli pokraj nas, teškoće s koncentracijom, pamćenjem/prisećanjem, nametljive misli i slike o gubitku, stalno razmišljanje o preminuloj osobi, zabrinutost, traženje smisla gubitka i smisla života nakon gubitka…),
(npr. teškoće sa spavanjem, promene u apetitu, povlačenje od ljudi, “preterana” aktivnost, učestalost plakanja, traženje pravde/krivca, agresivne reakcije…).
Sve nabrojane reakcije su prirodne, uobičajene i očekivane. Javljaju se kod svih ljudi, a razlikuju se po jačini, trajanju, po tome da li ih pokazujemo ili ne i sl.
Više o programu podrške – Na putu do roditeljstva možete da pročitate OVDE
Upitnik Ukoliko želite da učestvujete u istraživanju koje sprovodimo na katedri za psihoterapiju o psihološkim aspektima steriliteta, možete da popunite upitnik OVDE
© Autorsko delo: Mirjana Ćoso
Za preuzimanje teksta kontaktirajte autora