Idealna konstelacija i razrešenje
Pojam „idealna konstelacija“ odnosi se na šematsku reprodukciju strukture koja postoji u porodici. U toku intervencija u kontekstu porodične konstelacije, uspostavlja se idealni poredak. Intervencije se zasnivaju na pretpostavci da poredak važi za slične sisteme. Međutim, pošto se svaka porodica po svojoj strukturi razlikuje od drugih porodica, reakcije na ovu idealnu konstelaciju mogu dati uvid u posebne karakteristike porodične strukture. Osnovne smernice za poredak idealne konstelacije podrazumevaju separaciju generacija, hronološki redosled rođenja iz perspektive roditelja i predstavljanje osoba koji su do sada nedostajale u sistemu i koje su postale vidljive kada su postavljene u vidokrug svih drugih članova. „Roditelji čine jednu grupu, deca drugu i oni se postavljaju u hijerarhijskom redu, u krug, u pravcu kazaljke na satu“ (Hellinger, 2001a, str.96). Idealna konstelacija je šema rešenja koja služi kao sugestija ili kao prvi korak. Generalno, većina klijenata traži dalje promene ili druge intervencije. Kad ne bi postojalo sistemsko začvorenje ili prekinut pokret dosezanja prema majci ili ocu, pretpostavlja se da bi klijent mogao prihvatiti ovu sugestiju. S druge strane, ako klijent smatra da je idealna konstelacija odgovarajuća slika, to bi se moglo protumačiti kao znak da ne postoji sistemsko začvorenje.
Porodična konstelacija kao terapija pokazala je kako je za sistem važna zapravo svaka osoba koja je doprinela da porodica postane sistem. Ako je neka osoba isključena ona ili stoji iza „praznine“ koju svaki član može videti ili ostaje u sistemu kroz nekog od potomaka. U svojoj obuhvatnoj studiji o porodičnim konstelacijama Toman piše “Gubici članova porodice (…) predstavljaju značajne promene u porodičnoj konstelaciji neke osobe. Oni utiču na životna iskustva svih članova porodice, ne toliko pojavom događaja gubitka koliko trajnim odsustvom izgubljene osobe“ (1976, str.41). Ako se član koji je bio isključen ponovo dovede u sistem, svi članovi sistema doživljavaju osećaj olakšanja (Schweitzer & Weber, 1982).
U samoj konstelaciji priznavanje osobe koja nedostaje ili koja je isključena menja raspoloženje predstavnika. Oni izjavljuju da se osećaju bolje i da im je lakše, kao da ih je zapljusnuo neki talas energije. „Osećate se celim kad svako ko pripada vašem sistemu ima mesto u vašem srcu (…). Samo kada dostignete ovu celovitost, vi ste slobodni da se razvijate i idete napred. Ne osećate se celim ako samo jedan član vaše porodice nedostaje“ (Hellinger, 2001a, str.230).
Kada se pojavi konstelacija razrešenja, klijent staje na mesto gde je stajao njegov predstavnik. U terapijskom procesu ima smisla da klijent sam izgovori važne, razrešujuće reči i da preduzme odgovarajuću akciju bitnu za razrešenje. Ponekad klijenti iz ove pozicije ponesu novu sliku svoje porodice bez ikakve dalje intervencije. Nekim klijentima je teško da se smeste na svoje mesto u sistemu. Važno je da se poštuju klijentove želje. U ovakvim slučajevima, klijent može preko ramena svog predstavnika pogledati konstelaciju svoje porodice ili je može posmatrati spolja.
Često se dešava da se izabere predstavnik za neku ulogu u kojoj se pojavljuje tema koja je prisutna i u njegovom životu. Da bi se ovo objasnilo, mora se uzeti u obzir da se svaki ljudski problem odnosi na iskustvo ili na moguće iskustvo svakog čoveka. Ipak ponekad se veoma posebne konstelacije podudaraju jedna sa drugom. Na primer, ovakve koincidencije se mogu videti u situacijama neobičnog redosleda rođenja ili neke izuzetne sudbine. Ponekad se neki učesnik grupe uvek bira da igra istu ulogu uprkos činjenici da on nije naročito pogodan za tu ulogu zbog svog izgleda ili godina.
Procesi na kojima se ovaj fenomen zasniva nisu jasni i verovatno će tako ostati, uprkos znanju i mogućnostima istraživanja koja su sada na raspolaganju. Za terapijsku efikasnost u okviru konteksta grupne terapije, značajno je da i posmatranje i igranje neke uloge pokreće terapijske procese i kod posmatrača i kod predstavnika. Moreno ovaj fenomen naziva „katarza posmatrača i grupe“ i smatra „da se osobe koje su svedoci psihodramskog izvođenja često vrlo uznemire. Međutim, ponekad one odlaze iz teatra s olakšanjem, gotovo kao da su gledale njihove sopstvene probleme koji se razrešavaju na sceni“ (Moreno, 1987, str.56).
© Izvor teksta: Franke U., (2003): Reka nikad ne teče uzvodno.
Fotografija preuzeta sa freepik,com