Sistemske teorije i porodične konstelacije u kontekstu psihoterapije

Ne smemo zaboraviti da ono što posmatramo nije priroda sama po sebi,
već priroda izložena našem načinu ispitivanja.
Verner Hajzenberg

Sistemske teorije i porodične konstelacije u kontekstu psihoterapije izlaze izvan okvira osnovnog principa psihologije, po kome je biografski razvoj glavni izvor poremećaja i bolesti. Ovakvo stanovište, koje je važilo dugo vremena, ne uzima u obzir sistemsku perspektivu. Analiza i primena sistemskih perspektiva u terapiji dobija svoje mesto. Pokazalo se da upotreba sistemskih konstelacija omogućava sagledavanje porodične sistemske strukture. (…) Helingerova primena porodičnih konstelacija mogla bi biti svrstana u kategoriju terapija usmerenih na rešenje ili sistemskih sažetih terapija, pošto se on kreće od aktuelnog problema ka pretpostavljenom ili mogućem razrešenju u vrlo kratkom vremenskom periodu. U praksi se ovaj metod zasniva na tehnikama psihodrame, koje je uveo Moreno, kao i na tehnikama porodične rekonstrukcije, koje je primenjivala Virdžinija Satir. Ove tehnike su povezane sa Helingerovim metodom preko svoje zajedničke filozofske osnove.

Moreno je razvio psihodramu kao terapijsku tehniku koristeći teatar spontanosti. Psihodrama podrazumeva predstavljanje emocionalnih informacija na pravoj sceni. Ova eksternalizacija i opipljiva reprezentacija misli, percepcija i osećanja stvara sliku koja se može videti spolja, koja se menja u toku seanse i za koju se pretpostavlja da, kao jedna unutrašnja slika, ima trajni efekat. Ovakvi efekti se isto tako pojavljuju i u porodičnim konstelacijama. Time se takođe stvara jedna “bolja”, isceljujuća slika ili “konstelacija razrešenja”, koja zamenjuje sliku problemske situacije. Ovo podrazumeva duboko razumevanje sopstvenog pripadanja svom sistemu i, u širem kontekstu, postojećem svetu. Ove ideje su već bile prisutne u Morenovom radu. Njegov okvir terapijskog konteksta je širok: “Onaj terapijski metod koji se ne bavi ovim nesagledivim kosmičkim implikacijama, samom ljudskom sudbinom, je nepotpun i neadekvatan” (Moreno, 1987, str.11).

Metod kojim je porodična struktura postajala vidljivija spoljnom svetu, prvi put je predstavila Virdžinija Satir šezdesetih godina, u kontekstu porodične rekonstrukcije. Kad god je to bilo moguće Satirova je pozivala sve članove porodice da prisustvuju seansama. U grupi su sami klijenti ili drugi učesnici odigravali tipične scene iz njihovog porodičnog života. Time su postajali vidljivi obrasci njihovih tekućih porodičnih života, kao i uticaj tih obrazaca na dotične osobe  (Nerin, 1986), a rezultat ovoga je bio da su se oni lako mogli modifikovani.

U pogledu teorije Ivan Bosormenji-Nađ  nudi uvid u osnovne strukture sistemske uključenosti, koje je proučavao u svom dugogodišnjem istraživanju kroz praksu, a iz perspektive veza koje se prenose generacijama. On je otkrio obrazac odnosa koji se može identifikovati u više generacija. Zaključio je da ti obrasci nisu očigledni, već zapravo vrše uticaj, a da ih porodica nije svesna. U praksi se primena ovih otkrića odigrava u formi razgovora između članova porodice, kako bi se razjasnili njihovi pojedini odnosi, očekivanja i obaveze. Najznačajniji doprinos Bosormenji-Nađa  jeste precizno ispitivanje i opisivanje ovog modela i njegovih pravilnosti, kao i njegova stalna provera u praksi (Boszormenyi-Nagy, 1975).

U Helingerovom shvatanju porodičnih konstelacija, klijent postavlja unutrašnju sliku svoje porodice. Na ovaj način učesnici u grupi simbolično prikazuju elemente klijentovog sistema, na primer, članove porodice u njihovom međusobnom odnosu. Klijent postavlja svaku osobu u prostoru onako kako mu najviše odgovara, sledeći svoj osećaj ili intuiciju. Predstavnici opisuju svoje percepcije, osećanja, svoja emotivna stanja, a svoje pozicije u sistemu doživljavaju sa različitim stepenom prijatnosti ili neprijatnosti.

Iskustvo iz prakse je dovelo do pretpostavke da opisi predstavnika odgovaraju emotivnom stanju stvarnih članova sistema. Predstavnici doživljavaju ove percepcije i osećanja lično i često fizički, čak iako ne znaju pozadinu niti ljude koje predstavljaju. Porodična konstelacija i izjave osoba na određenim pozicijama daju naznake o osnovnom strukturalnom odnosu, kao i ideje kako nastaviti dalje. U toku seanse terapeut menja konstelaciju u onu formu u kojoj će se idealno svi predstavnici osećati dobro; terapeut takođe može dalje intervenisati. Ideja ovoga je da se stvori slika u kojoj klijent vidi razrešenje, a ne problem.

© Izvor teksta: Franke U., (2003): Reka nikad ne teče uzvodno.
Fotografija preuzeta sa pinterest.com