Osećanja
Frojd je smatrao da terapija treba da prizove, ponovi i proradi ono što je potisnuto. U ovom procesu, mogu se ispraviti ranija emotivna iskustva neke osobe, a rezultat toga je da njeni postupci postaju odgovarajući onome što se zahteva u sadašnjosti. U kontekstu konstelacija može se videti da se osećanja koja su bila potisnuta ili isključena ponovo pojavljuju i doživljavaju.
U smislu sistemskog preuzimanja, osećanja koja su prisutna mogu pripadati drugoj osobi, čak i osobi iz druge generacije. Posebno je važno da gubitak, bez obzira koje vrste, bude ožalovan, kako bi nastupili emotivno sazrevanje i psihološka separacija (Freud, 1921b). Konstelacija često uz pomoć predstavnika pruža priliku da se ova iskustva ponovo prožive, i da se tako dozvoli tuga. Ipak postoje i drugi fokusi koji pomažu klijentu da razreši začvorenje. Kada se pokaže stvarnost porodice, terapeut može „pomoći osobi da prihvati svoje porodične okolnosti tako da ih ne mora pasivno tolerisati, već može aktivno promeniti njihovu dominaciju u sadašnjosti. Dakle, cilj je promena jučerašnjice kao dela današnjice“ (Massing, Reich & Sperling, 1994, str.27).
Bert Helinger razlikuje tri vrste osećanja: primarna, sekundarna i preuzeta osećanja i koristi ih kao kriterijum u svom terapijskom postupku. Ljubav koju dete oseća prema svojim roditeljima je osnova svega. Primarna ljubav je temelj između roditelja i deteta, i na nju ne utiču odnosi, postupci i događaji. Ona je neizbežna i vrši svoj uticaj, bilo da je priznajemo ili ne ili bez obzira da li je želimo. Fokus primalne terapije su osećanja i njihovo intenzivno izražavanje. Dok se bavio primalnom terapijom, Helinger je „(…) shvatio da jaka osećanja koja izlaze na površinu (…) gotovo uvek prekrivaju neko drugo osećanje, naime, primarnu ljubav deteta prema majci i ocu. Osećanja ljutnje, besa, tuge i očaja obično samo služe da zaštite od bola koji je izazvan prekinutim pokretom malog deteta ka ocu ili majci (Hellinger, 2001a, str.436).
Sekundarna osećanja se pojavljuju umesto primarnih osećanja Ona nisu u skladu sa situacijom i kod klijenta se javlja osećaj slabosti, kao kod bespomoćnog ili nemoćnog besa ili dubokog, beznadežnog očaja i depresije. Ovo su osećanja koja se pojavljuju u kontekstu prekinutog pokreta dosezanja za ljubavlju. Umesto pokreta ka ljudima koje dete voli, „ono radije ostaje na distanci, i umesto ljubavi oseća ljutnju, očaj i tugu“ (Hellinger, 2001a, str.436). Sledeći zahteve sažete terapije, Helinger se ne zadržava na ovim osećanjima, pošto prema njegovim zapažanjima ona i ne čine suštinu problema, već stoje na putu razrešenju. „Ako shvatimo da su ova osećanja prekinuta ljubav, mi se ne zaglavljujemo sa površnim osećanjima, već možemo raditi na ponovnom uspostavljanju prvobitnog pokreta ljubavi“ (Hellinger, 2001a, str.437).
Helinger predlaže teoriju po kojoj se neurotični poremećaji mogu pripisati dinamici prekinute ljubavi. Stvarno osećanje nije izraženo ili može čak biti nepristupačno za klijenta. Kao i u teoriji Geštalt terapije, da bi razrešenje i okončanje poremećaja bili mogući, mora doći do završavanja geštalta. „Terapeut može pomoći klijentu da pronađe tačku na kojoj je pokret ka ocu ili majci bio prekinut i da mu omogući da ga završi pomoću metoda koji se koriste u primalnoj terapiji, hipnoterapi ili u porodičnoj konstelaciji. Dozvoljava se da se završi prekinuti pokret ljubavi, a sa tim dolaze duboki mir i zadovoljstvo. Zatim mnogo toga što je proizašlo iz rane povrede – anksioznost, kompulzivno ponašanje, fobije, hipersenzitivnost i drugi neurotični simptomi, jednostavno nestaje“ (Hellinger, 2001a, str.437).
Helingerov opis treće vrste osećanja, preuzetih osećanja, daju jasnu sliku sistemskog začvorenja. Kroz identifikaciju „osećanja (…) su nesvesno preuzeta od nekog drugog i usmerena ka nekome ko nema nikakve veze sa situacijom“ (Hellinger, 2001a, str.435). Na ovaj način sistemski disbalans uzrokuje da se nerazrešeni odnosi iz prethodnih generacija preuzmu u sadašnji odnos. Ovo sve služi sistemu. Ipak balans se ne uspostavlja i u jednom ili drugom obliku to se prenosi na sledeću generaciju.
© Izvor teksta: Franke U., (2003): Reka nikad ne teče uzvodno.
Fotografija preuzeta sa pinterest.com