Anksioznost
U kontekstu ove studije, pitanje anksioznosti je od posebnog značaja. Helinger je uočio da anksioznost uglavnom potiče iz biografije (lična istorija, lično iskustvo), bilo da je događaj trauma rođenja ili prekinuti pokret posezanja. Kada dete izgubi oca ili majku, ono ne doživljava žalost, zato što nije dovoljno razvijeno da bi se suočilo sa ovim dubokim osećanjem. Umesto toga, ono oseća bes. Ipak, pošto je dete povezano sa oba roditelja kroz duboku lojalnost, bes se pretvara u anksioznost. Ono se plaši svog besa i njegovih neizraženih posledica, a anksioznost nastavlja da bude ono što dete vidi na površini. Kroz anksioznost dete, a kasnije odrasla osoba, štiti sebe da ne dotakne duboka i bolna osećanja svoje žalosti. Razrešenje za klijenta može biti ponovno okretanje ka roditelju i dopuštanju da se sad pojavi ona emocija koja nije doživljena kad je bilo vreme, i da se tako otkloni prepreka. *
Kada se dečije davanje ne poštuje i ne uvažava, tj. kada otac ili majka ne obraćaju pažnju na sadašnji odnos, ovo može značiti da su oni upetljani u sopstveni sistem. Na primer, oni mogu slediti neku osobu iz njihove primarne porodice. Ovo je kao da su vezani unazad, tako da njihova energija ne može teći u sadašnjosti ili ka sledećoj generaciji i na taj način nisu prisutni kao partneri u odnosima u sadašnjem sistemu. Ovako se poremećaj u sistemu može prenositi generacijama. Ipak, u nekim slučajevima, može se videti da je anksioznost preuzeta iz sistema. Na primer, ako su se klijentov otac ili deda borili u ratu, onda on može patiti od paničnih napada ili anksioznosti.
Patologija anksioznosti može se manifestovati kao rezultat prekinutog pokreta dosezanja. Frojd je već opisao ovu vezu kao neurotičnu anksioznost, u predavanju koje je održao 1932.g. U skladu sa njom impuls ka majci ili ocu je prekinut, tako da cilj nije ostvaren. „Najobičniji uzrok anksiozne neuroze je neiskorišćeno uzbuđenje. Libidualno uzbuđenje je nastalo, ali nije zadovoljeno niti iskorišćeno, i pojavljuje se zebnja umesto ovog libida koji je skrenut od svog zadovoljenja. Čak mislim da je opravdano da kažem da se ovaj nezadovoljeni libido direktno pretvara u anksioznost“ (1932b, 82).
Ne postoji drugo stanje niti druga osoba koja može da zameni osećanje primarne ljubavi koja se rađa u odnosu sa roditeljem. Zapravo, upravo je suprotno tačno: usamljenot kao i nepoznato lice podstiču dečiju čežnju za njegovom poznatom majkom; ono ne može da kontroliše ovu libidualnu pobuđenost, i ne može da podnese ovu neizvesnost, već je pretvara u anksioznost“ (1932b, 83). I “Ono čega se /osoba/ plaši je očigledno njen sopstveni libido. Razlika između ove situacije i one u kojoj postoji realna anksioznost nalazi se u dve stvari: opasnost je unutrašnja, a ne spoljašnja i ona nije svesno prepoznata“ (1932b, 84).
Frojd je radio sa drugim mehanizmom stvaranja anksioznosti, a to je proces potiskivanja. Zapazio je da anksioznost vodi potiskivanju, a ne da potiskivanje vodi u anksioznost. ** Verujemo da je moguće ovo potpunije objasniti nego ranije, ako razdvojimo šta se dešava sa idejom koja se mora potisnuti od onoga šta se dešava sa kvotom libida koja je povezana sa njom. Ideja je ono što je podložno potiskivanju i što se može iskriviti do tačke da postane neprepoznatljiva; ali njena kvota afekta se redovno transformiše u anksioznost – i ovo je tako bez obzira na prirodu afekta, bez obzira da li je to agresivnost ili ljubav (1932b, 83).
Ovo zapažanje da „sadržaj“ osećanja ne igra ulogu u dimenzijama forme, moglo bi se uporediti sa Helingerovom opservacijom da agresija može biti znak neostvarenog pokreta ka roditelju.
***
* Geštalt terapija ovaj proces naziva „završavanje geštalta“.
** „Kako mi sada zamišljamo proces potiskivanja pod uticajem anksioznosti? Odgovor bi, mislim, bio sledeći. Ego zapaža da bi zadovoljenje instinktnih zahteva koji se pojavljuju, podsetio na jednu od dobro upamćenih situacija opasnosti. Ova instinktna kateksa mora nekako biti prigušena, zaustavljena, onemogućena. Mi znamo da ego uspeva u ovom zadatku ako je jak i ako je dotični instinktni impuls uneo u svoju organizaciju, ali ono što se dešava u slučaju potiskivanja jeste da instinktni impuls i dalje pripada idu i da se ego oseća slabim. Tada ego sebi pomaže sa tehnikom koja je u osnovi ista kao normalno mišljenje. Mišljenje je eksperimentalna aktivnost izvedena sa malom količinom energije (…). Tako ego anticipira zadovoljstvo spornog instinktnog impulsa i dozvoljava mu da izazove reprodukciju neprijatnih osećanja na početku zastrašujuće situacije opasnosti. Sa ovim se pokreće automatizam principa zadovoljstva-nezadovoljstva i sada dolazi do potiskivanje opasnog instinktnog impulsa“ (1932b, 89).
© Izvor teksta: Franke U., (2003): Reka nikad ne teče uzvodno.
Fotografija preuzeta sa pinterest.com