Prekinut pokret dosezanja
Emotivni bol uglavnom predstavlja prekinutu ljubav i ova bol zapravo drugo lice ljubavi.
Prekinuti pokret dosezanja je emocionalno povlačenje deteta usled njegovog dubokog razočaranja zbog majčine ili očeve emotivne nedostupnosti. Ovo može biti posledica stvarnog gubitka roditelja, separacije od roditelja ili emotivne neprisutnosti. Ako je roditelj sistemski začvoren i svoju životnu energiju troši na traženje balansa u svom primarnom sistemu, onda on za dete neće biti prisutan sa svojim roditeljskim kapacitetom. Prekid može nastati potpuno nenamerno i protiv volje roditelja. Na primer, ako dete mora biti u bolnici određeno vreme i ovo vodi prekidu kontakta između njega i roditelja zato što ne mogu da ga posete, ili, kao što je bio slučaj u prošlosti da roditeljima nije bilo dozvoljeno da posećuju decu, ovo može voditi prekinutom pokretu dosezanja kod deteta. Isto važi za situaciju kada majka oboli.
S druge strasne, ako je jedan roditelj odsutan, izgleda da se prekinuti pokret dosezanja može sprečiti ukoliko prisutan roditelj predstavlja onog drugog sa poštovanjem i uvažavanjem i o njemu govori s ljubavlju. Zasnovano na dubokoj ljubavi, koju Helinger naziva originalna ili primarna ljubav, dete je spremno da uradi sve za roditelja. Ako su njegovi napori ili ljubav odbačeni, neuvaženi i neuzvraćeni, usled očeve ili majčine emocionalne odsutnosti “(…) ljubav prema roditelju se pretvara u bol. Ovo zapažanje je od suštinskog značaja, da emotivni bol uglavnom predstavlja prekinutu ljubav i da je ovaj bol zapravo drugo lice ljubavi. Iako je bol u stvari druga forma ljubavi, on je tako jak da dete snažno odbija da je oseti“ (Hellinger, 2001a, str. 436). Ono više ne pokušava da priđe roditeljima, niti je voljno da to i dalje radi. Na kraju potpuno odbija da učini bilo kakav pokušaj, u cilju zaštite od dodatnog bola. Klijenti onda žele da imaju što je moguće manje veze sa ocem ili majkom, sa osobom koja ih je povredila. Ne postoji ništa lepo što bi mogli da kažu o njima, prekidaju kontakt ili uopšte ne gaje nikakvo osećanje prema svojim roditeljima, ni pozitivno ni negativno, što bi se moglo protumačiti kao „potiskivanje“. Međutim, ovo nije trajno rešenje, već pre stagnacija, pošto po Helingeru, ljubav između oca ili majke i deteta više ne teče. * U terapiji se ovaj tok može ponovo uspostaviti i time se može stvoriti veza sa prethodnom generacijom. Ovo znači da će se klijent osloboditi negativnih osećanja prema svojim roditeljima, sa kojima su veze snažnije što je veće optuživanje, bes i razočaranje.
Bosormenji-Nađ govori o pravu davanja, a ugrožavanje ili osujećenje ovog prava ima ozbiljne posledice za dete. On koristi pojam „destruktivno pravo“ da ukaže na osnovnu strukturu koja odgovara prekinutom pokretu dosezanja. Pojam se odnosi na stečeno pravo na balans ili kompenzaciju koje ostaje neostvareno, kao i na destruktivne posledice za druge ljude i dete, koje je u međuvremenu postalo klijent.
***
* U Predavanjima o vaspitanju deteta, Buber govori o značaju dečijeg poverenja u prisustvo odrasle osobe: „Govorio sam o detetu koje (…) sedi i čeka majku da priča sa njom Ali mnoga deca ne moraju da čekaju. Ona znaju da im se neprekidno govori u neprekidnom dijalogu. Suočena sa samotnom noći koja preteći dolazi, deca leže tamo zaštićena i neranjiva, obavijena srebrnim ogrtačem poverenja. Poverenja, poverenja u svet zato što ta osoba postoji – što je to sama suština odnosa između roditelja ili učitelja i deteta. Zato što ta osoba postoji, onda je sigurno da je svetlo skriveno u tami, isceljenje u tegobi, a ljubav u apatiji onih koje žive sa nama“ (Buber 1953b, str.39).
© Izvor teksta: Franke U., (2003): Reka nikad ne teče uzvodno.
Fotografija preuzeta sa pinterest.com