Identifikacija
U psihoanalitičkoj literaturi, identifikacija se definiše kao “psihološki proces kojim subjekat asimiluje aspekt, svojstvo ili osobinu nekog drugog i transformiše se, potpuno ili delimično, po modelu koji drugi daje“ (Laplanche & Pontalis, 1973, str.205) ili „čin kojim jedna osoba postaje ista kao i neka druga ili dva bića postaju ista (da li u mislima ili u stvarnosti, potpuno ili secundum quid)“ (Lalande, citiran u Laplanche & Pontalis, 1973, str.205). Kroz identifikaciju sa ranijom osobom to je kao da dete čuva uspomenu na isključenu osobu i kroz svoju patnju predstavlja njeno prisustvo ili energiju u sistemu.
Može se videti „da dotična osoba nije više potpuno svoja, već se identifikovala sa nekim drugim. Biti identifikovan znači da posedujete osećanja one osobe sa kojom ste se poistovetili i doživljavate kao da su ta osećanja vaša. Ne mislite da tu postoji neki odvojeni entitet (…)“ (Hellinger, 2001a, str.118). Takođe se može videti da „snovi takođe ponekad nemaju nikakve veze sa snevačem, već da san može zaista pripadati nekom drugom članu snevačeve porodice“ (Hellinger, 2001a, str.435). Mogući razlozi za identifikaciju su da je neka osoba isključena iz sistema, ili da se dete, koje je sada klijent, iskupljuje zbog narušavanja sistema ili za nepravdu, kao predstavnik najmlađe generacije, u ime osobe iz ranije generacije. Često je ova osoba nepoznata klijentu ili u sistemu postoji samo kao tabu ili porodična tajna. „Vi ne morate znati sa kim se identifikujete. Kompulzija za identifikacijom potiče iz sistema i ona deluje, a da vi ne znate osobe koje predstavljate“ (Hellinger, 2001a, str.97). Ne doživljavaju samo deca, kasniji klijenti, kroz svoja zapažanja ili kroz svoju patnju „da nešto nije u redu“. Ove identifikacije, čak iako nisu formulisane kao takve, mogu videti i drugi ljudi. Klijenti kažu da ih poređenje sa osobom koja je isključena omalovažava: „Ista si kao tvoja tetka.“ Ako je ova pretpostavka tačna onda možemo razumeti zašto određena osećanja ne reaguju na terapiju. Ona onda pripadaju drugoj osobi, tako da se ne mogu promeniti kod klijenta, već moraju da se prorade u sistemu.
Uticaj identifikacije, kao i kod bilo kog sistemskog začvorenja, obuhvata događaje ili emocije koje sprečavaju klijenta da živi svoj život. Ona se može manifestovati kao psihosomatska bolest ili emocionalni poremećaj, pa čak i kao psihoza (Hellinger, 1994, str.430), kao i u stanjima koja klijent doživljava da nisu u skladu sa njegovim selfom koji obično opaža. Ovo se opisuje rečima kao „To je kao da stojim pored sebe“ ili „Ja jednostavno ne razumem šta sam upravo uradio“. Još jedna posledica identifikacije je prekid odnosa, pošto sistemsko začvorenje i prekinuti pokret dosezanja vrše uticaj i na klijentovu spremnost i/ili sposobnost da započne i održi stalnu vezu sa nekim drugim. „Svi napori da se otkrije šta nije u redu biće bezuspešni sve dok se identifikacija ne prizna i ne razreši. Samo tada, novi, pozitivni odnos može započeti. Ljudi koji se identifikuju sa nekim drugim, žive u stranom svetu i ne mogu se više ponašati kao da su to oni. Oni su stranci sebi samima i svoje partnere ne vide onakvim kakvi zaista jesu, već kao strance“ (Hellinger, 2001a, str.119).
Radeći sa konstelacijama na ovakav način, Helinger nudi priliku da se osoba sa kojom se klijent identifikuje uvaži i da se ta identifikacija razreši. Kao u slučaju kada jedna osoba sledi neku drugu, od klijenta se traži da osobi koja je u pitanju izgovori jednu od razrešujućih rečenica koja jasno definiše začvorenje. Dobro bi bilo da se „rečenice ponove nekoliko puta sve dok se voljena osoba ne prizna kao posebna osoba i, ne uzdržavajući se od dubine ljubavi, kao odvojena i zasebna. Ako se ovo ne desi, simbioza i identifikacija ostaju (…)“ (Hellinger, 2001a, str.317).
Povezani tekstovi:
© Izvor teksta: Franke U., (2003): Reka nikad ne teče uzvodno.
Fotografija preuzeta sa pinterest.com