Povezivanje i odnosi

Kada se rodi dete u porodici, ono od samog početka postaje deo mreže odnosa. Dete dobija ono što mu je potrebno za opstanak i uči da živi sa drugim ljudima u porodici, uglavnom svojim roditeljima, braćom i sestrama. Ono takođe uči da prihvati porodična pravila kao svoja sopstvena. Ipak postoji nešto više od ovoga, a to je duboka povezanost u okviru sistema. Helinger je u kontekstu svoje prakse istraživao dimenzije ove pripadnosti i da bi je opisao koristio je reč „poredak“. Ovaj poredak deluje nezavisno od toga da li smo ga svesni ili ne. “Odnosi nam omogućavaju da opstanemo i da se razvijamo. Istovremeno, oni nas obavezuju da postavljamo ciljeve koji su suprotni našim ličnim htenjima i željama“ (Hellinger, citiran u Weber-u, 1993, str.17).

U okviru odnosa postoje neki osnovni uslovi koji ograničavaju partnere. Helinger pominje tri ograničenja koja su neophodna da bi odnos između roditelja i dece bio dobar: „“povezivanje, balans između davanja i uzimanja i poredak“ (citiran u Weber-u, 1993, str.21). Posledica snažne lojalnosti u sistemu jeste da potomci žele da se drže onih članova koji žele da odu ili pokušavaju da ih slede. „Posledice su takođe vidljive kod onih osoba koji imaju prednost, ali dele sudbinu onih koji su živeli u nepovoljnim okolnostima, ili dele odgovornost za zdravlje, sreću, nevinost i život onih manje srećnih članova njihove porodice (…). * Stoga, oni koji imaju prednost često rizikuju (…) svoje zdravlja (…) i život sledeći magijsku nadu da odricanjem svoje sopstvene sreće i života mogu spasiti živote i sreću drugih“ (Hellinger, 2001a, str.312).

© Izvor teksta: Franke U., (2003): Reka nikad ne teče uzvodno.
Fotografija preuzeta sa pinterest.com